Autori: Ivan Kucina / Nenad Katić
Muzej Macura je prva muzejski objekat izgradjen u Srbiji posle Muzeja savremene umetnosti 1964. godine. Uz to, kolekcija Vladimira Macure predstavlja najznačajnu zbirku umetničkih dela iz perioda avangarde 20ih i 30ih godina, i moderne umetnosti 60ih i 70ih nastale na tlu Jugoslavije, originalna dokumenta iz istog perioda, kao i zbirku dizajniranih stolica iz perioda XX veka.
Kolekcionar Vladimir Macura iz Beča je vec duže vremena tražio mogućnosti da napravi stalnu postavku svoje kolekcije u Beogradu. Pre nekoliko godina nam se obratio sa zeljom da mu pomognemo da napravi projekat na njivi u blizini Novih Banovaca (10km od Beograda) koju je namenio izgradnji svog budućeg muzeja. Budući da nije imao dovoljno finansijskih sredstava, prvobitni projekat je predvidjao niskobudžetnu galeriju od 180kvm. Taj projekat galerije je predviđao upotrebu jevtinih materijala i konstrukcije koju bi svako mogao sam da izgradi. U okviru ovih ograničenja, prostorni koncept je pokušao da u okviru što manje površine osnove ostvari što veću površinu zidova za izlaganje --- na taj način nastala je arhitektonska osnova u obliku ćiriličnog slova “P”. U tom projektu Macura je prepoznao sliku meandra J.Knipfera iz sopstvene kolekcije, sto ga je inspirisalo da zamisli mnogo veći projekat i tako je projekat galerije prerastao u projekat muzeja.
Projekat muzeja je pre svega podrazumevao 5 puta veću površinu, što je značilo nastavljanje meandra (dodavanje zwosd krivine) i dodavanje sprata. Program je takodje proširen, tako što je izlagačkom prostoru dodat kafe i stan u kome bi Macura boravio jedan deo godine. Neophodnim dodavanjem stepeništa u spoljni prostor meandra i otvorima u tavanici, postignut je kontinuitet izmedju prizemlja i sprata. Razmeštanjem velikih prozorkih otvora na različitim pozicijama u svakom od delova meandra postignuta je različitost osvetljaja. Iznad unutrašnjeg stepeništa, postavljeno je spoljno stepenište koje je ostvarilo vezu izmedju površine tla i krova, što je aktiviralo krov kao još jednu površinu za korisćenje. Svedeni volumen meandra koji je artikulisan samo tim spoljnim stepeništima trebalo je da ostvari znakovitost objekta na posebnoj lokaciji, koju cine nepregledna vojvođanska ravnica i dramatični lesni odsek prema Dunavu.
Ovakav koncept nam je omogućio da upotrebimo najdostupnije i najjevtinije materijale koji se inače koriste za izgradnju privatnih kuća u okolini – betonski skelet i tavanice, blokovi od opeke i prozori od aluminijumskih profila. Banalnost i sirovost ovih materijala trebalo je da posluzi kao idealna pozadina za kolekciju koja se sastoji od izuzetnih umetničkih dela.
Idejno rešenje muzeja u formi skice osnove i 3d rendera je predato Macuri da bi ga pregledao i dao svoje komentare. Macura nas je prvi put posle toga nazvao nakon godinu dana da pogledamo objekat u zavrsnoj fazi izgradnje. Bilo nam je neobično da je na osnovu nepotpunog projekta uopšte počeo da gradi, a nakon što smo videli gotovu završenu građevinu, bili smo vrlo razočarani promenama koje je Macura samostalno uneo. Proporcije su narušene, kontinuitet unutrašnjeg prostora je bio prekinut, spoljno stepenište je nestalo i umesto njega postavjeni veliki zastakljeni atriumi. Inspirisan idejnim resenjem Macura je projekat prilagodio svom shvatanju izlagačkog prostora.
Iako nam je sve to prvobitno izgledalo kao umanjenje arhitektonske vrednosti objekta i nepoštovanje dogovora između autora i klijenta, neočekivana pozitivna reakcija kulturne javnosti u Srbiji naterala nas je da preispitamo sopstvene stavove. Završeni objekat sa postavkom je zadržao u sebi Hajdegersko “biće” umetničkog dela koje uspostavljeno prvobitnim rešenjem. Ono se ogledalo u poetici nedovršenosti i nepretencioznosti.
Iako bi se moglo reći, sa autorske tačke gledišta da je čitav proces predstavljao neuspeh jer su neke od arhitektonskih vrednosti izgubljene usled gubitka kontrole nad realizacijom, sa druge strane, predstavljao je uspeh jer je sticajem okolnosti ostvarena je nova vrednost upravo zahvaljujuci nepotpunoj komunikaciji sa klijentom .... Ta nova vrednost nastaje kada arhitektura prestaje da bude samo objekat i postaje instrument socijalizacije. To podrazumeva takvu vrstu odnosa sa klijentom u kome on postaje koautor projekta koji ima prednost u odlučivanju. Ovaj pristup je u skladu sa najnovijim razvojem participativne metodologije dizajna.
Arhitektonska praksa je uticala na promenu uloge arhitekte, od “umetničkog genija” ka profesionalnom servisu koji je uslovljen pre svega komercijalnim zahtevima. To je učinilo da je arhitektonski dizajn postao sredstvo ostvarivanje komercijalnog uspeha umesto da se bavi svakodnevnim problemima društva. Srbija se po tome ne razlikuje od bilo koje druge sredine, osim što je tranzicija to sve učinila mnogo ekstremnijim. Mladi arhitektonski biroi u Srbiji se pre svega bave sopstvenim opstankom na sceni, a ne istraživanjem novih rešenja u arhitekturi. U Srbiji ne postoji nikakva institucijalna zaštita u arhitektonskoj delatnosti (ne postoje utvrdjeni cenovnik, zaštita autorstva niti osiguranje ugovora). Uz to, od početka 90ih, prema zvaničnim procenama napravljeno je milion nelegalnih objekata sto je, pored ostalog, učinilo da ljudi imaju stav da im arhitekta nije ni potreban u procesu izgradnje.
